У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине.Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и проматрању идеја.[1] Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању.
Неоплатонизам развија Платонову теорију лепоте у теолошко-мистичком смеру поистовећујући Једно и Добро које „подарује лепоту свим стварима“ (Плотин). Према Плотину, лепота се види унутрашњим оком, које почиње гледати кад се спољашње заклопи. Извор лепоте је лепа душа, а лепота је духовна, унутрашња ствар. Да би душа узмогла схватити и прихватити лепоту, она мора бити прочишћена, мора и сама бити лепа душа. Лепо се првенствено опажа духом. Уметност се не ограничава на то да опонаша оно што очи виде, већ се враћа идејама из којих се рађа сама природа
Сколастичари и ренесансни филозофи су углавном развијали Аристотелову теорију лепоте као симетрије делова. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно проматрати "пулцхрум дицитур ид цуиус ипса аппрехенсио плацет" (Сум. тхеол., И-ИИ, q. 27, а. 1 ад 3). Неки су суштину лепоте тражили у „савршеној чулној представи“ (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк). Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло „што је поетичније, то је истинитије“.
TO MINNA
ОдговориИзбриши